"Bog mi je tokom liturgije poslao znak da treba da idem kod lekara" Voditeljka Kurir televizije Ana Kanlić o borbi s rakom iz koje je izašla kao pobednica
U redakciji Kurir televizije, među kamerama, svetlima i užurbanim koracima, jedna mlada novinarka svojom snagom i osmehom često utišava sve oko sebe. Ana Kanlić, voditeljka vremenske prognoze na Kurir televiziji, lice je koje rado gledamo na malim ekranima, aove godine postala je glavna junakinja svoje sopstvene priče – priče o hrabrosti, veri i ljubavi prema životu.
U emotivnoj ispovesti za Kurir otkriva sve o njenoj borbi sa mucinoznim adenokarcinomom desnog jajnika, pojedinostima koje su je motivisale i izazivale da iz životne bitke izađe kao pobednik, ali i tome ko je Ana bila nekada, a ko je sad.
Početak borbe
Sve je počelo iznenada oštrim bolom u stomaku, koji nije bio poput one nelagode koju bi mnogi pripisali umoru ili stresu. Bilo je to 7. januara, na Božić, kada se tokom liturgije osetila loše. Taj trenutak, koji se čini bezazlenim, ubrzo je postao prekretnica u njenom životu.
“To je Božić koji je meni definitivno promenio život. Kada sam otišla da se pričestim posle posta, slošilo mi se u crkvi. Smatram da mi je Bog tokom liturgije poslao znak da treba da odem lekaru, da nešto nije u redu sa mojim stomakom. Tada kreće moja borba. I to nije samo moja borba već svih mojih ljudi. Tog 7. januara Bog mi je dao kočnicu da stanem i preispitam svoje prioritete, šta mi je važno u životu i kojim putem treba da idem. I da sebe, svoje telo i zdravlje stavim na prvo mesto. I hvala Bogu, zahvalna sam na tome.”
"Alisa u zemlji čuda"
Do tog trenutka Ana je, kako je i sama rekla, bila “nezrela devojčica u izgubljenom svetu”.
“Bila sam kao Alisa u zemlji čuda. Letela sam. Gledala kako da mi bude najbolje, ali nisam znala šta želim u životu, šta su mi prioriteti. Od te nezrele devojčice, koju sam i dalje sačuvala negde u sebi, došla sam do devojke koja je sada formirana ličnost sa skoro 25 godina. Stvari koje su mi u tom momentu bile bitne, sada su pale na poslednji nivo”.
Intuicija je nije prevarila
Svega par dana nakon Božića, 10. januara, Ana odlazi u Narodni front kod doktora Nikole Cerovića, gde je samo njegov odgovor "meni se ovo ne sviđa” bio dovoljan da shvati da je intuicija da nešto nije u redu nije prevarila. Čekajući doktora da se konsultuje sa kolegama, 45 minuta joj je izgledalo kao godina.
“Saznajem da ostajem u bolnici kao hitan slučaj, hitan pacijent. 13. januara sam operisana, ne znajući da sam operisala maligni tumor desnog jajnika. Tek kada su me otvorili videli su da je tumor bio u čauri. Sreća u nesreći, što kažem, Bog me je poslao na vreme dok je bio u prvoj fazi i iz tog razloga nije mogao ranije da se primeti preko briseva i drugih analiza. To je jako podmukla bolest koja ili će da se izlije po telu ili će da ostane učaurena i da tinja dok ne pređe u neku drugu fazu.”
Šest ciklusa hemioterapije
Ani 1. marta sa Medicinskog fakulteta stižu rezultati biopsije. Suočavanje sa bolešću donelo je mesece borbe - šest ciklusa hemioterapije, bezbroj dana slabosti, ali i nebrojeno trenutaka odlučnosti.
Kroz terapije nije prošla sama. Uz nju su bili porodica, prijatelji i kolege, ali najviše podrške pružile su joj njena majka i tetka koja je, svega 3 meseca ranije, saznala da boluje od karcinoma dojke.
“Hvala Bogu, ona je danas dobro. Ona i mama bile su osobe koje su bile tu od početka do kraja – od prvih saznanja, bolničkih kreveta, konzilijuma. Kroz sve ovo su one prošle sa mnom i one su mi dva najveće prijatelja u životu. Sve ovo je takođe bila i prekretnica da se nas tri još više spojimo. Naravno, tu je i moja sestra. Nije osoba koja će te svakodnevno pitati kako si, ali kad je tu – tu je.”
Donirala i svoju kosu i periku
O Aninoj veličini govori i gest da je, u trenutku kada je gubila kosu zbog hemioterapija, odlučila da preduhitri proces, ošiša se i donira svoju kosu za perike bolesnoj deci.
“Tu sam shvatila da se ne menja samo moj život iz korena, već i moj identitet. Morala sam da se odreknem nečeg što je ceo život bilo deo moje ženstvenosti – moje kose. Nisam želela da gledam kako mi u ruci ostaje pramen dug pola metra, a želela sam da pomognem toj deci koja nisu svesna svog problema, ne mogu tako olako da shvate šta im se dešava. Tek kada sam uzela da se ošišam, tu sam shvatila koliko sam jaka psihički i koliko daleko mogu da doguram. I opet bih donirala.”
Međutim, ono što je danas prvi put priznala jeste da nije poklonila samo svoju kosu, već i svoju periku.
“Periku od prirodne kose, koju sam ja nosila, poklonila sam ženi sa troje dece iz Novog Sada. U tom momentu se takođe borila sa rakom, trebala je da ide na operaciju. Znam koliko je koštala tada i da nemaju sve žene da priušte sebi tu periku. Samo sam želela da to od srca poklonim nekome kome će to stvarno značiti, pogotovo što sam ja slaba na decu i deca su mi uvek na prvom mestu, a ona ih ima troje. I mnogo mi je bilo drago. Napisala sam joj i emotivnu poruku i bilo mi je zaista srcu drago da znam da sam nekome učinila dobro, koliko god može iz ove situacije da se izvuče“.
Kakve su sve emocije kolale u njoj tokom ove junačke bitke najbolje prenosi pesma “Suze moje plaču za oboje” od Done Ares.
“To je pesma koja je momenta mog šišanja pa do kraja svega, ostala negde moj lični pečat. Danas, i meni bliske ljude ta pesma asocira na mene. Kada su na proslavama često me pozovu kada krene jer, kako i sama rečenica u pesmi kaže – Sutra je novi dan i slaba, jača sam”.
Vera, ljubav i inat
Ljubav, želja za životom i vera u Boga nisu jedino što je Anu motivisalo da se bori – postojao je i inat.
“To je bila moja treća ili četvrta terapija. I mahom se sve žene tu poznaju i bodre, ali tu ženu do tada nisam viđala. Pitala me je zašto sam tu, jer sam previse mlada. Nakon što sam joj ispričala svoju priča rekla mi je: “Znaš da ti nećeš biti majka.” Iako sam se ranije susretala sa komentarima da ću biti nerotkinja, tada sam rekla – baš zbog takvih ljudi, znam da ću sutra imati svoju decu živu i zdravu, videćeš da ću pobediti. Na kraju našeg razgovora rekla mi je: “Zašto se boriš protiv nečega od čega znaš da ćeš da umreš”, ali tu je moja volja postala još jača.”
Tokom konzilujma, 7. marta, nakon operacije i urađene biopsije, Ana i njena majka su, uprkos saopštenoj dijagnozi i vestima o šest ciklusa hemioterapije, ostale dovoljno pribrane da se raspitaju o procesu zamrzavanja jajnih ćelija sa zdravog, levog jajnika.
“Kao mlada devojka maštam o tome da ću jednoga dana postati majka i da se ostvarim u negde najbitnijoj i najvažnijoj ulozi u životu. Međutim, proces dug, a ja sam dobila bolničku bakteriju u Narodnom frontu, naravno, ničijom krivicom, nego je jednostavno moj imunitet posle operacije opao i moralo je negde da izbije. U svakom slučaju, proces kao proces bi trajao dosta duže, a ja nisam imala više vremena.”
Kao jednu od surovijih stvari koje je prošla, Ana je pomenula i BRKA test, kojim se utvrđuje da li je kancerogena mutacija gena došla sa očeve ili majčine strane, kao i da li u budućnosti deca mogu da ga naslede, a koji nijedan onkološki pacijent nema pravo da odbije jer je deo procedure.
“I dalje čekam BRKA test i pitam se šta će mi to u životu jer bih samo živela pod strahom. Momenat da sutra moje dete može to da nasledi je dovoljno veliki strah”.
"Žena uvek traži figuru oca"
Uprkos svemu što je prošla - vestima o dijagnozi, bolničkim danima, nesnosnim bolovima pa i neprimerenim komentarima, Ana nije odustala ni trena pa tako ne odustaje ni od ljubavi, a u partnerskom odnosu najvažnije joj je poštovanje.
“Poštovanje, kompromis i sasvim otvoren odnos. Da nema laži i manipulacije. Smatram da sam to prerasla i tražim muškarca koji može da mi parira u jačini. Ne bih volela da budem jača od svog partnera, u emotivnom smislu, jer smatram da treba da budem zaštićena od strane muškarca. Žena uvek traži tu figuru oca.”
"Džaba se boriš"
Svoju borbu i pobedu Ana deli sa javnošću vrlo aktivno i putem društvenih mreža gde se, mimo reči podrške njenih vernih pratilaca, suočava i sa zluradim komentarima, a kao rečenicu koju je čula previše puta izdvojila je “džaba se boriš”.
“Od Instagrama, preko TikToka do uživo susreta rečenicu: “Džaba se boriš kad znaš da ćeš da umreš” definitivno sam čula više nego što je trebalo. U našem društvu i dalje je tabu govoriti o kanceru. Imam osećaj da je sramota biti bolestan, sramota nositi periku, pričati o tome - nije. Utisak mi je da smo negde kao društvo stali kada je govorenje o raku jajnika i dojke u pitanju, a nažalost ima ih sve više žena."
Iako će možda mnogi ostati u čudu, "titulu" najređe izgovorene rečenice zauzelo je pitanje "kako si".
"Najmanje puta sam čula “kako si”. Ali ne mislim da je to bilo iz loše namere. Uvek su svi potencirali da se skrene sa tih misli i da pričamo o nečem drugom, vedrijem. Pritom, moji prijatelji i bližnji znaju da sam ja osoba koja kada želi da priča o nečemu teškom ili čemu god, sama će doći. Ako imam potrebu, to ću da kažem.”
Poslednji dan u bolnici
Poslednji ciklus hemioterapije, poslednji dan u bolnici nosio je sa sobom novu turu emocija.
"Tog poslednjeg dana u bolnici nisam se okrenula. Svim ženama koje sam tamo upoznala poželela sam sreću, brz i uspešan oporavak, ali nisam želela da imam emotivna opraštanja. Krajičkom oka sam videla i da su medicinske sestre plakale, ali ja sam samo što pre želela da izađem i zagrlim mamu. I dok sam joj konačno išla u zagrljaj, čim me je ugledala, rekla mi je: "Uspela si."
"Ranije nisam bila toliko jaka"
Ne obazirući se na negativne komentare, Ana danas odlučno korača kroz život dajući pritom primer kako izgleda put i izrastanje u jaku ženu.
“Ranije nisam bila toliko jaka. Imala sam svoj stav i znala sam da pokažem zube kada je to trebalo, ali nisam dozvoljavala sebi da isterujem pravdu. Sada iz ove perspektive mogu da kažem da sam jaka žena jer ovo što sam prošla, prvenstveno, psihički treba izdržati. Nije bilo sve pesma koju je trebalo da otpevam. Bolovi su bili ravni porođajnim, samo što su trajali po 24 sata. Plašila sam se da stanem na sopstvene noge. Noćima nisam mogla da spavam, mučila me je nesanica. Ali bez obzira na sve to, moja volja da izađem iz svega toga kao pobednik bila je jača od toga. Psiha je 99 odsto svega u životu. A jaka žena je ona koja na svojim leđima može da iznese sve.”
Pozitivno okruženje i molitva kao alat
Ono što je navela kao jedan od važnijih “alata” na tom putu jesu pozitivno okruženje i fokus na sebe, ali i molitvu.
“Izbegavala sam ljude koji šire negativnu energiju. Došla sam tu da se ja izlečim, pomognem sebi i nastavim svoj život tamo gde sam stala. Smtaram da nismo svi u istoj fazi bolesti i rak jajnika jeste podmukla bolest, jako se teško otkriva. Spletom okolnosti saznala sam u prvoj fazi, ali smatram da je pobedivo i da sve zavisi od volje i vere u Boga, i te sile koja naiđe posle molitve za dobro jutro i laku noć. To zaista pomaže. Naravno, i zahvalnost što ste videli sunce, roditelje, što imate glavu na ramenima…”
Pisac u jeku
Mimo toga što je strastveni pisac, novinar, plesač iz ljubavi, ljubitelj konja i životinja, dugih šetnji i dobrih provoda, Ana jednoga dana ima želju da svojoj priči stavi naslov i sve pretoči u knjigu.
“U jednom period svog života, kada se još malo oformim i neke stvari dođu na svoje, volela bih da napišem knjigu. Već imam, takoreći, zbirku svojih tekstova koje sam pisala u raznim fazama. Ispratila sam tekstualno sve što sam prošla, a neke delove sam okačila i na TikTok”.
Od Alise u zemlji čuda do odrasle žene
Za nepunih godinu dana, Ana je od nezrele devojčice izrasla u formiranu ličnost ali bi, da ima priliku, toj istoj bi poručila:
“Za sve u životu što može da ti se desi, najbitnije je sačuvati sebe. Skloni sebe od mesta na kom ne bi trebala da budeš. Uvek ostani svoja, a opet u nekom momentu i nečija.”
Za kraj, reči je odabrala i za onu malu Anu koja je nekada sa plišanim medom u ruci znatiželjno gledala:
“Ana, uspela si da izrasteš u dobrog čoveka. Sve u životu što ti se dešava – proći će, ali tvoj obraz ostaće čist. Zahvali se roditeljima što su te izveli na pravi put i što znaš za sramotu, koja danas nažalost sve manje postoji”.
Pogledajte video: Ana Kanlić o borbi sa mucinoznim adenokarcinomom jajnika